Nensi Melon, Putokaz za sreću

"Devojka nije zamerila ocu kada se preselio u njihov stan u Savani, gde je radio u jednoj multinacionalnoj kompaniji, oženivši se Barbarom, svojom koleginicom sa posla. Poželela im je sreću, a zatim renovirala malu, udobnu kuću u predgrađu Pembruka, koja je sada bila samo njena.
Čekala je i dalje sa onom strpljivošću, svojstvenom ljudima koji čitav svoj baziživotraju na jednoj želji ili idealu, bez koga bi bili izgubljeni poput čamca u oluji.

Nije imala prijatelja, ne onih bliskih. Vedra, energična i optimistična, privlačila je ljude magnetizmom kome je bilo teško odoleti. No, Mendi Blejk ostala je sa svima na srdačnoj, no ipak, vidljivoj distanci, i stavom koji kao da je govorio: ja sam ovde samo u prolazu, volite me taman toliko da me sutra, bez tuge, možete pustiti da odem...

Kada je jednog vrelog, avgustovskog dana stiglo pismo iz Vašingtona, Mendi je sedela u maloj kancelariji iza galerije i sređivala neke papire. Primetivši belu omotnicu bez oznake pošiljaoca nasmešila se, istog trenutka znajući da je njenom čekanju došao kraj.Rukopis joj bio poznat sa redovnih, rođendanskih čestitki koje je, sa raznih krajeva sveta ali većinom iz Vašingtona, dobijala svake godine.

Sada ih je u Mendinoj fioci bilo tačno dvadeset; Nora Blejk napustila je Pembruk kada je njenoj kćeri bilo četiri godine. Iz tog vremena, devojci je ostala urezana u srcu priča njenog oca. Da je mama otišla da od svog života napravi nešto važno i zaista veliko, i da će se vratiti kada to postigne..."


Beatrice-Taft-Put-do-srece

 

Komentariši