Anabela Basalo: Predskazanje sudbine

Osvanuo je prvi septembarski dan, toliko vreo da se činilo kao da letu nikad neće doći kraj. Obično bi s ulice dopirala graja dece koja kreću u obliţnju školu, ali ovog prvog dana septembra Anka je znala da je neće biti zato što je nedelja. Za nju je to ipak bio poseban dan. Dan kad je trebalo da izgovori ono sudbonosno „da“.

Udavala se u iznajmljenoj venčanici na kojoj je bilo tragova nekih prethodnih venčanja. Jedna bretela je visila na nestručno zašivenom koncu i svakog časa pretila da će se otkinuti. Belina haljine definitivno nije bila kao ona s reklama za dobre deterdžente. Anka se ogledala u velikom zidnom ogledalu i mislila kako je baš takva venčanica najprikladnija za takvu svadbu i za nju kao mladu koja se oseća kao da umire. Najgore je što se s tom smrću već pomirila.

Bila je staloţena, poput serijskog ubice koji se tek pred pogubljenje okreće religiji i s mirom u duši ide Bogu na istinu.

Vrata su se otvorila uz tresak i iz dnevne sobe Ankinih roditelja na trenutak se začu pesma. Njeni roĎaci su već bili pijani, nisu mogli da sačekaju ni odlazak kod matičara. Najglasniji je bio njen stric Milo, bradati notorni alkoholičar, neradnik i sirov na jeziku.

Tu negde je bio i njen otac, toliko različit od rodjenog brata, miran, neupadljiv, uvek uredan i ţrtva Ankine majke, najveće jezičare. On bi je, moţda, jedini razumeo ako bi se predomislila i ovog trenutka zaustavila svatove. Ali znala je da to ne može leko stigla.


Registrujte se besplatno i čitajte odmah!

miljenici sudbine

Komentariši