Po cenu života

Sent Ridžis, najotmeniji i najčuveniji restoran Njujorka, bio je prepun. Oko devojke koja je sedela za stolom u uglu širio se žamor razgovora, zveket kristalnih čaša i srebra. Sve je ovde bilo živahno ali ne i prebučno. Za pet minuta, pomisli Vivijen, doći će po mene policija. Ljudi oko nje bili su imućni; ovamo zalaze samo bogati Njujorčani. Ona oseti nezadovoljstvo zbog onog što je učinila, zbog nesmotrene ludosti koja ju je dovela ovamo... nju, Engleskinju, koja već nekoliko meseci boravi u najokrutnijoj prestonici sveta. Kraj nje prođe visoka, crvenokosa devojka u tirkiznoj haljini, a za njom njen pratilac. Muškarac, primeti Vivijen, na trenutak zastane i, nasmešivši se, blago se nakloni. Iako ga nije poznavala, Vivijen otpozdravi, takođe uz smešak. Za ovaj sat i dvadeset minuta kako je sedela u Sent Ridžisu ovo je već treći put da je pozdravljaju ljudi koje nikada do tada nije videla; dva muškarca i jedna devojka. Sigurno ličim na nekog, pomisli. Pa da, i konobar je bio vrlo ljubazan; iako, za razliku od ostalih, nije bila u večernjoj haljini, ponudio joj je najbolji sto. Ona se seti Londona, kakvog ga je ostavila pre dva meseca: zamračenog i spremnog na rat. Uzdahne i podigne glavu, a konobar se pojavi kraj stola« Ona pogleda račun.
- Strašno mi je žao, ali ne mogu da platim - reče jasnim glasom.
- Madam? - konobar je zapanjeno pogleda.
- Nemam novaca.
- Ne brinite, gospođice Ansel, to možemo regulisati i kasnije - primeti konobar jednostavno.