[Luna] Ko će čekati leto

Ni na pet minuta kolima od ambasade, šofer je skrenuo u jednu mirnu drvoredima omeđenu ulicu. Kod treće kuće skrenuo je desno stazom koja je bila obrasla travom. Kad je stao, Helen nije mogla da veruje. Stajala je ispred veoma male, ali prelepe kuće sa bujnom, ne previše kultivisanom baštom. Iz kuće pored koja su upravo bili prošli, izašla je starija žena, gotovo bele kose. Žustro je koračala ka njima. - Zdravo, - pozdravila ih je - pretpostavljam da si ti Helen, nova učiteljica?
- Da, ja sam - potvrdila je devojka.
- Dobro nam došla, ja sam Margareta Sinkler - predstavila se žena. - Stanujem u onoj kući - pokazala je rukom. - Ova mala bi trebalo da bude tvoje "gnezdo". Možda ti se sad čini malom, ali i nije. Dole imaš dnevnu sobu, kuhinju, trpezariju i naravno kupatilo, a gore su ti dve spavaće sobe i veliko kupatilo. Mislim da je za tebe jednu to...
- Više nego dovoljno - dopunila je Helen.
- Kuća izgleda predivno, kao iz bajke... čini mi se kao da će svakog trenutka iz nje iskočiti patuljci.
- Patuljci neće, - nasmejala se Margaret Sinkler - ali Maks hoće. Taman je htela da upozori devojku, kad se nešto ogromno belo bacilo na Helen. Devojka je u prvi mah vrisnula, dok nije shvatila da je u pitanju samo pas. Doduše pas je bio prilično krupan, ali sudeći kako ju je lizao sasvim miroljubiv.
- Gospode bože, koliko si ti čudovište - nasmejala se kad je uspela da se spase zagrljaja i lizanja.
- Doga argentino, prvi put vidim tu rasu, stvarno si veliki... znači zoveš se Maks - kako je izgovorila njegovo ime, pas je ponovo krenuo da joj se umiljava.
- Nisam te zvala, ha, ha - smejala se. - Veliki jeste, ali je nekako previše razigran, koliko je star?
- Vidim da si upoznala našeg Maksa. Nema još godinu, ali ijudi ga se boje zbog veličine, niko se i ne trudi da shvati da mu je narav divna. Priznajem, prilično je neartikulisan, mislim ako se uzme u obzir njegova veličina... ali nemamo srca da ga udarimo. Ponekad je - pomalo dosadan... Misliš li da ćeš moći da se izboriš sa njim, mislim kad izađeš iz kuće - raspitivala se Margaret Sinkler.
- Mislim da neće biti problema. Nas dvoje ćemo se već dogovoriti - osmehnula se i potapšala Maksa po slabinama. - Kad se igramo, igraćemo se, kad ja nešto radim, ti ćeš biti mnogo dobar.
- Sviđa mi se tvoj optimizam - nasmejala se Margaret Sinkler. Nešto je rekla momku koji je dotrčao za psom i on ga je poveo nekud.
- Hajde da vidiš kuću - pozvala je Helen. Čim je Margaret otišla, Helen je krenula da se raspakuje. Nije bila previše umorna, pa joj se činilo da ne treba gubiti vreme. Bila je oduševljena smeštajem. Ni u najluđim snovima nije mislila da će dobiti nešto ovako slatko, ušuškano i udobno, a opet opremljeno tako modernim aparatima, da joj je pružalo sav mogući konfor dvadeset i prvog veka. Dok je slagala svoje stvari u ormar najveće spavaće sobe, koju je izabrala za svoju, čula je prasak, a zatim i potmuli topot. Sekund kasnije, Maksova glava se promolila na vratima. Nije stigla ni da ga izgrdi, a on se koliko je dug i širok bacio na krevet. Bio je toliko simpatičan u svoj svojoj veličini i onako šteneće nestašan, da se samo nasmejala.


 

ko_ce_cekati_leto

Sending
User Review
0 (0 votes)
Komentari
  1. bepina wild
  2. CaricaUsca
  3. analiza
  4. kaca santo

Komentariši

Ova web stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.