Iza noći

Privučen svojim pacijentom, pogledao je dole.
- Šta je, dodjavola, sama tražila ovde? - mrmljao je. Modrice i posekotine na licu, primećivao je lekar Eliot. Gusta kosa ujednačene tamne boje, umršena i razbarušena od divljeg jahanja. I lepe, duge noge koje mora da su djavolski jake da bi je držale na konju bez sedla. Muškarcu Eliotu usta su se sušila pri pomisli na njeno jahanje bez sedla.
U redu. Priberi se, Eliote.
Aha, prošlo je pedeset godina i sedam meseci otkad je držao ruke na ženskom telu. A ne bi se baš moglo reći da je bio budan veći deo tog vremena.
Budi jebeni profesionalac. Ona je tvoj pacijent.
***

Noć se sklopila nad njima.
U istom trenutku su svi mladići i devojke shvatili da je sunce iznenada utonulo iza nazupčenog horizonta ostavljajući samo tračak sivila da osvetljava njihova lica. Smeh i razgovor su isparili ostavljajući ih tihe i nespokojne.
Njihovo vozilo je bilo gdc su ga ostavili, nekoliko kilometara dalje. Glupa stvar sc zaglavila dva sata ranije i nije mogla opet da se pokrene. S mladalačkim optimizmom, pomamljeni energijom zabranjenog kristalnog praha, odlučili su da nastave do niesta sastanka peške. nesvesni koliko će brao sunce skliznuti za horizont. U trenutku kad su pošli iz svog pokvarenog kombija sve je izgledalo moguće.
Ali sada...
Zgrade - trule, mahovinom obrasle ruševine koje su danju mogle da posluže kao sklonište - sada su se pomaljale nad njima zatvorene i jezive, sa svojim pognutim anđelima, izboćenim gredama koje je slomilo nabujalo drveće i vinovom lozom koja je visila Veliko drveće raslo je nasred onoga što su nekada bile ulice, a sjajne oči nisko uz tlo pratilo je tapkanje životinjskih nogu.
Čak i bez uticaja kristalnog praha, mesto bi bilo zlokobno i uznemirujuće... ali uz škripavi prah koji je uzbunjivao um bilo je još strašnijc.
Razbijena, zarđala kola kojima su nedostajali prozori i tapacirung. sa čupavom zelenom mahovinom uz ulicu činila su se velika i zastrašujuća, ne tek neživo grumenje. što su zapravo bila. Nijedno od tih napuštenih vozila, smeštenih pored polomljenih i savijenih znakova i parking-satova. nije paljeno decenijama. i ne bi im bilo od pomoći.
Nekadašnje desetospratnice ili dvadestospratnice urušile su se u gnevne planine cigala i greda, slomljenog stakla i metala, obmolanc jedna oko druge na neprirodnom terenu, umekšanom mahovinom i lišajevima. Nekad glatka, uređena šetališta i široke saobraćajnice krčkale su. pune izbočina, pod njihovim nogama i svaki korak ispunjavale pretnjom.
Oni nikad nisu videli ovaj svet kakav je bio nekad: visoke, sjajne zgrade, osvclljcnc tako da noć nije imala više tajni nego dan. svet ispunjen vrevom ljudi, vozilima, bukom: gladak, tvrd i slobodan.
- Koliko još. Džefe - pitala je jedna devojka. Dejstvo praha je slabilo pred rastućim strahom. Šta su to uradili?
Još dok su bili deca, upozoreni su kako sunce može u trenutku da zađe i uskrati im svoju oskudnu svetlost i toplotu.
I pusti napolje razne strahote.
- Ne može biti još mnogo daleko - rekao je vedro, propuštajući da prizna da je mapu ostavio u kombiju. Ali sećao se puta dovoljno dobro. - I Nurmiko će nas čekati tamo i onda će nas odvesti do Hemps Pointa. Do sigurnosti, slobode... i do još praha.
Po to su. uostalom, i došli.
Tada je Linda. jedna od tinejdžerki, prigušeno uzviknula kad je videla narandžasti odsjaj. Trepnulo je pre nego što se pojavilo još jedno oko iza hrapavog, lijanom obraslog zida. Paru narandžastih očiju pridružio sc još jedan par... i još jedan, pa još jedan. Pojavljivali su sc iz senki. izranjali su odnekud ispod zemlje, gdc su živeli u tami, ispljunuti na ulice iz svih pravaca.


Dzos Ver - Iza noći

Sending
User Review
4.25 (4 votes)

Komentariši

Ova web stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.