Iva Mili, Kobne zablude

- Gospođo Smit, donela sam vam malo jaja i mesa. Ostavila sam u kuhinji - rekla je Meri Vitli ulazeći u usku, mračnu sobicu.
Pored prozora je sedela žena srednjih godina, koja bi još uvek bila lepa da nije izgledala toliko izmučeno i bolesno.

- Hvala ti, dušo. Svakog dana se molim za tebe i mislim na tvoju pokojnu majku, kako je samo bila dobra. Da nije bilo nje, ko zna šta bi do sada bilo sa mnom i mojom decom. Ona nas je spasila gladi kad je moj muž umro.

- Nemojte to opet da spominjete.

- Šta se dešava? Tvoj otac se ne javlja? Vidim da nije ništa dobro, čim si se tako snuždila.

- Nije. Zimus sam išla u London. Pokušala sam da ga urazumim da se vrati na imanje, ali on nije hteo ni da čuje. Bio je... - uzdahnula je Meri - uglavnom je bio pijan. Nije hteo sa mnom ni da razgovara. Mislim da se kocka. Bojim se šta će na kraju biti sa njim... i sa imanjem.

- I ja se bojim. Otkako je tvoja majka umrla, poslednje dve godine, on kao da nije pri sebi. Doduše, ni pre se nije previše razumno ponašao.

Izvini, znam da ti je otac i da ti je teško da pričaš o tome, ali ja sam starija i znam malo više. On je vaspitavan kao mladi naslednik, oduvek je bio svojeglav i razmažen, pa se to nije mnogo promenilo ni kad se oženio.
Imao je i ranije takve odlaske u London, gde se kockao i provodio.


kobne_zablude

  • Naša ocjena
Sending
User Review
0 (0 votes)

Komentariši

Ova web stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.